znakovi pored puta

Zašto i dalje posle toliko vremena, ja i dalje mislim na tebe? Zašto i dalje negde posvesno imam tu nada da će na kraju sve ispasti dobro?

Nikola, nije tako.. Oguglela sam od čekanja.. Iako to sebi nisam htela dugo da priznam.. I dalje te volim, i dalje te nisam prebolela... Uporno tražim lek za tebe..i ne uspevam da ga nađem!!!

A ti.. ti si sad i daleko od mene.. I da mogu da te vidim moram da prođem kilometre i kilometre...

Ali ajde da vidimo dokle ću moći ovako.. Razmišljala sam čak i da nekako skupim pare i da te vidim.. Samo da vidim tvoju reakciju posle 9 meseci. Ali eto nisam ni ja toliko praznoglava.. Mada nema ni veze...

A kuda idu ljudi kao? Kuda idu ljudi koju su nesrećni, nezadovoljni, željni samo prave ljubavi(samo voljenih osoba)...oni koji ne mogu da prebole?

A ko neko zna, neka mi kaže...

Uf. Ne znam ko me je terao da posle par meseci pogledam opet naše slike.  Sećanja su opet tu. Ustvari ona nikad nisu ni odlazila, samo sam ih zanemarila.

Ne znam. Možda se sve vratilo zbog prošlogodišnjeg Uskrsa, i mog gladovanja kod tebe jer sam postila.. I onda ti mi prvi sinoć pošalješ poruku... Bila sam sanjiva i nisam mogla da verujem da si ti.. A tekst je bio čisto formalan... Ali opet...

Ali... To više ALI mi je došlo glave! Ne želim ga više koristiti kad si ti u pitanju... Ne želim tražiti bezbroj izgovora zašto je baš ovako moralo da bude, iako me i dalje voliš!

(„Ali čudni su putevi  Gospodnji”  i  „Ali, ko zna za šta je to dobro”)

Nedostaješ , tako mi nedostaješ. Zaista nisam verovala da ću nekog ovako voleti i da neko može toliko da mi nedostaje...

A slike su tu da me sećaju na sve lepo što smo imali, a i da mi bude teško...

Au kakav divan dan. I više sam nego zadovoljna što sam kvalitetno iskoristila prva dva dana sunca i proleća u Beogradu.

U petak posle predavanja sam otišla u predivnu baštu lokalnog kafića da zadovoljim potrebnu dozu kofeina... Uf sunce, kafa, petak.. Ništa lepše.. I posle toga sa drugarima šutiranje na koš.. Dobro, jesu oni igrali basket, a ja im pružila ‚‚moralnu” podršku..

Nego eto opet se setih tebe(a to nije ništa novo)... I onih dana kad smo šutirali na koš. Onda kad sam te dobila u trojkama.. Džaba su ti bile te tvoje godine treniranja košarke,  pokazala sam se kao pravi „trojkaš”... Sećam se i kako si se tad nervirao, kao i ja kad si me ti pobeđivao u tenisu.. Ti dani su nezamenljivi... Ma svi dani sa tobom su nezamenljivi... Opet bih sve isto proživela, svaki trenutak, svaki dan, svaku noć, sve provedeno sa tobom, samo bih promenila kraj i dopustila bih ti da se boriš za mene i nas...

Ali, eto sudbina je drugačije isplela svoje konce od onoga što smo očekivali. Danas sam dan provela sa njim.. Da to je on, kojeg koristim da te zaboravim, u kojeg želim da se zaljubim, makar delić koliko je on u mene... Da iako ne mogu da ga volim, makar tebe da prestanem...  Nije on to zaslužio, svesna sam ja toga, ali nisam ni ja sve ovo. Treba njemu neka koja će znati da uzvrati tu njegovu ljubav.. Ja je makar cenim, i zbog toga i pristajem na celu ovu farsu.

Dan je bio kao stvoren za šetnju... Njega sam držala za ruku, prolazeći sunce obasjanim ulicama Beograda. A želela sam tebe. Dok smo sedeli i posmatrali drugu obalu reke, ja sam samo gledala u pravcu tvoje kuće... Želela sam da zatvorim oči, i kad ih otvorim ti budeš pored mene.. Nije se desilo. Uživala sam koliko sam mogla u predivnom danu, i predivnom dečku kojeg u ovim trenucima ne zaslužujem.. U ovom trenutku i razmišljam kako bi reagovao da sve ovo vidi, da sve ovo zna.. Ali ne zna...i ne vidi.. Rekao mi je danas da se sunce budi u mojim očima (ne volim ja tu patetiku, znaš ti to) ali prija zaista kad te neko voli, nesebično, iako mu ti ne daješ ni delić svojih osećanja. 

A  ja... Ja živim kao i pre, ništa se ne menja, i dalje sam ona ista ali nekom drugom potrebna..

Ne zanima me kako zarađuješ za život.

Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.

Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.

Ne zanime me koje planete su u opreci s tvojim Mesecom.

Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrčio, zatvorio od straha zbog nove boli! Želim znati možeš li sediti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izlečiš.

Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju li svoju vlastitu ; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme

Sve do vršaka prstiju,

Ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.

Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao veran sebi ; možeš li podneti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu.

Želim znati možeš li biti veran i stoga dostojan svoga poverenja.

Želim znati možeš li videti lepotu čak i onda ako je nema svakoga dana.

Želim znati umeš li živeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mesecu : Da!

Ne zanima me gde živiš i koliko novaca imaš.

Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, izmučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za decu.

Ne zanima me ko si, ni kako si došao ovamo.

Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.

Ne zanima me gde, ni što, ni s kim si učio.

Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.

Sinoć izlazak se može pohvaliti kvalitetnim provodom, na klasičan srpski način... Kafana, svi pijani, nije ni bitna pesma... važno je da smo veseli i da nam na trenutak misli odlaze od trenutnih problema...

Onda si mi opet ušao u glavu.. Neprimetno... samo si se pojavio... dugo sam razišljala dal uopšte posle svega zaslužuješ delić moje pažnje za ovih četri meseca... Naravno da da..ali ne želim to sebi da priznam, pogotovo ne drugima...

U naletu emocija, i previše "slika" nisam uspela da odolim iskušenju... mada moram priznati i želela sam da te vidim (i dalje to želim)...

Ceo svet je stao u trenutku kad sam ti poslala poruku sa tekstom da želim da te vidim...  Iako mi ponos to nije dozvoljavao, morala sam to da učinim.. Muka mi je više od lažnih ljudi, lažnih obećanja, problema.. želala sam konačno da vidim šta se krije iza tvojih očiju i tvoje duše... Uz uzbuđenje koje sam osećala tih 3 minuta čekajući tvoj odgovor, ljudi oko mene su se vesili, ne sluteći da radim jedan od najtežih koraka u životu... Ne zato što sam ponosna (naprotiv zbog tebe sam tu reč i iz izbacila iz upotrebe), nego zbog tvog odgovora... Plašeći se da ga neće biti.. ili će pak biti negativan!

Zapištao mi je telefon, poruka je glasila u tvom stilu.. Znao si a i dalje znaš "kako dišem"...

...I prijao mi je razgovor danas sa tobom, nedostaje mi to... Mada bio si u pravu pametnije da se ne vidimo... Iako to želim, sa jedne strane znam šta bi mi se desilo u trenutku da te vidim... Ovo vreme koje sam potrošila a i ljude koja sam potrošila da bih te prebolela, bilo bi uzaludno...

Još te volim...
 

Nedostaje mi taj osecaj bliskosti...

Taj trenutak kad me zagrlis i ceo svet se vrti oko nas... Niko drugi ne postoji...

Tesko mi je sad da prihvatim da te nemam..

Tesko mi da od drugih ocekujem ono sto si ti znao... Ne mogu da se naviknem na nove ljude oko sebe.. Nedostajes mi...

Danas eto sasvim obican dan... pala sam ispit bila sam tuzna (ipak sam izdovojila dosta vremena da ga spremim) znas me i sam.. Nego povrh toga otkrijem da kako si sve bolji prema ljudima to su oni losiji prema tebi... tome si me i ti naucio...Tako da sam danas ispala pravi som mos' misliti nista cudno za mene... Opet sam bila lakoverna... nego sto ovo pisem zato sto sam htela da ti kazem da mi je i danas bio potreban tvoj zagrljaj a nije ga bilo! Danas si mi trebao jako, kad sam se osetila odbacenom i izigranom (nema veze sa ispitom) kad sam postala svesna da su mi prijatelji samo likovi izmazani svim bojama... Tesko mi da stvarnost gledam bez tebe.. Ja sam suvise ranjiva za ovaj svet da bih bila bez tebe i tvoje podrske.

I zato sam pokusala taj osecaj da nadjem u drugima, i nije mi islo.

Samo mi ti znao da mi pruzis taj osecaj pripadnosti nekome, taj osecaj kad me tvoje ruke uzmu u narucje.. Te trenutke nikada necu zaboraviti...